КАКО ВАКЦИНЕ ФУНКЦИОНИШУ?

ШТА СУ ВАКЦИНЕ И КАКО ФУНКЦИОНИШУ?

Вакцине су једноставан, безбедан и ефикасан начин заштите људи од болести. Вакцине користе природну одбрану организма, при чему се имунски систем стимулише да ефикасно одбрани организам од патогена или да барем спречи тешке форме болести.

Вакцине садрже комплетне микроорганизме или њихове делове, те њихова примена треба да симулира природну инфекцију која стимулише имунитет код особе која је вакцинисана. Вакцине тренирају организам да ствара антитела, молекуле задужене за борбу против микроорганизама као што су вируси и бактерије. Поред хуморалног, циљ вакцина је и да стимулишу ћелијски имунски одговор који је посредован лимфоцитима. Након вакцинације, особа која буде изложена том микроорганизму брзо мобилише имунски одговор, чиме се настанак болести или у потпуности спречава или се знатно ублажава.

Особе које су вакцинисане имају мањи ризик да пренесу вирусе и бактерије другима. Тиме се штити читава заједница и зато планетарни значај вакцина није пренаглашен. Вакцине могу штитити организам годинама, деценијама, а неке чак и доживотно пружају заштиту од одређених микроорганизама!

Уколико се довољан број људи вакцинише, временом можемо искоренити неке узрочнике заразних болести заувек, као што је већ преко 30 година искорењен вирус великих богиња. На прагу смо искорењивања дечје парализе, као и вируса изазивача заушки, малих богиња и рубеле. Коначно, превенција болести смањује потенцијалне трошкове лечења болести.

Како вакцине делују?

Патоген или узрочник болести је бактерија, вирус, паразит или гљивица која може да изазове болести у телу. Они су свуда око нас, како у нашем окружењу тако и у нашем телу. Када је особа осетљива и наиђе на патоген, то може довести до болести и фаталног исхода.

Тело има много начина да се одбрани од патогена (узрочника болести). Кожа и слуз функционишу као физичке баријере које спречавају улазак патогена у тело. Када патоген продре у тело, покреће се одбрана нашег организма која се назива имун(ск)и систем, и тада патоген бива нападнут, уништен или савладан.

Природни одговор организма

Сваки патоген се састоји од неколико делова, обично јединствених за тај специфичан патоген и болест коју он изазива. Делови патогена који узрокују стварање антитела називају се антигени. Антитела произведена као одговор на антиген патогена важан су део имунолошког система. Антитела су попут војника у одбрамбеном систему нашег тела. Свако антитело или војник у нашем систему је обучен да препозна један специфични антиген. У нашим телима имамо хиљаде различитих антитела. Када је људско тело први пут изложено неком антигену, потребно је време да се развије имунолошки одговор и произведу антитела која су специфична за тај антиген. У међувремену је особа осетљива и може да се разболи.

Када се једном произведу специфична антитела за антиген, она раде са остатком имунолошког система на уништавању патогена и на заустављању болести. Антитела на један патоген углавном не штите од другог патогена, осим када су два патогена веома слична (попут рођака). Када тело произведе антитела у свом примарном одговору на антиген, оно такође ствара меморијске ћелије које производе антитела и остају живе чак и након што антитела поразе патоген. Ако је тело више пута изложено истом патогену, одговор антитела је много бржи и ефикаснији него први пут, јер су меморијске ћелије спремне да произведу антитела против тог антигена. То значи да ако особа у будућности буде изложена истом патогену, њен имунолошки систем ће моћи одмах да реагује и заштити је од болести.

Да ли су вакцине безбедне и ко их контролише?

Свака вакцина против болести COVID-19 пролази ригорозно испитивање како би се осигурала њена безбедност пре него што почне да се примењује. Сваки произвођач вакцине испуњава врло строге критеријуме који укључују системе контроле квалитета и безбедности у процесу производње, као и системе надзора над свим процесима.

У Србији Агенција за лекове и медицинска средства (АЛИМС) спроводи контролу вакцина, њихове ефективности и безбедности, врши регистрацију вакцина и у сарадњи са Министарством здравља издаје дозволе за стављање вакцина у промет. Осим тога, АЛИМС издаје и сертификате анализе сваке серије вакцине која је у промету, чиме гарантује њихову поузданост, безбедност и квалитет.

Након почетка примене вакцине наставља се процес надзора како би се открили евентуални неочекивани нежељени ефекти и даље се пратио учинак вакцине у рутинској употреби, односно да би се утврдило на који начин се може постићи највећи заштитни ефекат.

Који су нежељени ефекти вакцине?

Као и свака друга вакцина, и вакцина против COVID-19 може да доведе до очекиваних, благих нежељених ефеката, као што су: локалне реакције на месту апликације (бол, црвенило, оток), главобоља, малаксалост, повишена телесна температура итд. Наведене реакције најчешће пролазе спонтано, у року од неколико дана.

Према тренутно расположивим подацима, теже нежељене реакције су изузетно ретке. Ипак, процес вакцинације се непрекидно надзире ради праћења безбедности вакцина и откривања нежељених реакција, ма колико да су ретке.

Који су састојци вакцине?

Вакцине садрже живе или мртве вирусе или бактерије који узрокују болест, њихове делове или информацију за стварање њихових делова у ћелији човека. Садрже и друге састојке који омогућавају да вакцина буде безбедна и ефикасна. Ови састојци су укључени у већину вакцина и деценијама се користе у милијардама доза вакцина. Свака компонента вакцине има одређену сврху, а сваки састојак се тестира у процесу производње. Сви састојци су испитани на безбедност.

Антиген

Основни састојак сваке вакцине је активна компонента (антиген) која подстиче имуни одговор. Антиген може бити мали део организма који изазива болест, попут протеина или шећера, или може бити цео организам у ослабљеном или неактивном облику.

Конзерванси

Конзерванси спречавају загађивање вакцине након отварања бочице, уколико се једна бочица вакцине користи за вакцинацију више особа. Неке вакцине немају конзервансе, јер се чувају у бочицама за једну дозу и након примене појединачне дозе бочице се одлажу и више не користе. Најчешће коришћени конзерванс је 2-феноксиетанол. Дуго година је састојак бројних вакцина и може се пронаћи и у производима за негу беба. Овај конзерванс је безбедан за употребу и у вакцинама, јер садржи малу токсичност.

Стабилизатори

Стабилизатори спречавају појаву хемијских реакција у вакцини и спречавају лепљење компонената вакцине на њену бочицу. Стабилизатори могу бити шећери (лактоза, сахароза), аминокиселине (глицин), желатин и беланчевине (рекомбинантни хумани албумин који је добијен из квасца).

Сурфактанти

Сурфактанти омогућавају да сви састојци у вакцини буду правилно помешани. Они спречавају таложење и накупљање елемената који се налазе у течном облику вакцине. Такође се често користе у храни попут сладоледа.

Резидуали

То су мале количине остатака различитих супстанци које се користе током производње вакцина и нису њени активни састојци. Супстанце се разликују у зависности од врсте процеса производње и могу укључивати беланчевине из јаја, квасац или антибиотике. Преостали трагови ових супстанци који могу бити присутни у вакцини су у занемарљиво малим количинама.

Растварач

То је течност која се користи за растварање вакцине до потребне концентрације дозе непосредно пред њену употребу. Растварач који се најчешће користи је стерилна вода.

Помоћне супстанце (адјуванси)

Неке вакцине такође садрже помоћне супстанце. Овај додатак побољшава имунолошки одговор на вакцину, понекада задржавањем садржаја вакцине на месту убода или стимулисањем локалних имунолошких ћелија. Помоћне супстанце могу бити мале количине алуминијумових соли (попут алуминијум-фосфата, алуминијум-хидроксида или калијум-алуминијум-сулфата). Показало се да алуминијум у малим дозама не изазива дугорочне здравствене проблеме, а људи редовно уносе алуминијум путем исхране.

Како се развијају вакцине?

Већина вакцина користи се деценијама, а милиони људи их безбедно примају сваке године. Као и сви лекови, и свака вакцина мора проћи опсежно и ригорозно испитивање како би се осигурало да је безбедна пре уласка у програм вакцинације.

Свака вакцина која се развија мора прво проћи основну контролу и процену како би се утврдило који антиген треба користити за подстицање имунолошког одговора. Ова предклиничка фаза обавља се без испитивања на људима. Експериментална вакцина се прво тестира на животињама како би се проценила њена безбедност и потенцијал за спречавање болести.

Ако вакцина изазове имунолошки одговор, она се затим тестира у клиничким испитивањима на људима у три фазе.

Фаза 1

Вакцина се даје малом броју добровољаца да би се проценила њена безбедност, потврдио имунолошки одговор и одредила адекватна доза. Генерално се у овој фази вакцине тестирају на младим, здравим одраслим добровољцима.

Фаза 2

Вакцина се затим даје стотинама добровољаца како би се даље процењивала њена безбедност и ефикасност. Учесници у овој фази имају исте карактеристике (старост, пол), као и људи којима је вакцина намењена. У овој фази се обично врши више испитивања код различитих старосних група и различитих формулација вакцине. Група која није добила вакцину обично се укључује у овој фази како би се утврдило да ли се промене у вакцинисаној групи приписују вакцини или су се догодиле случајно.

Фаза 3

Вакцина се затим даје десетинама хиљада добровољаца – и пореди се са сличном групом људи који нису добили вакцину, већ су добили обично дестиловану воду, да би се утврдило да ли је вакцина ефикасна против болести за коју је намењена и да би се проучавала њена безбедност код много веће групе људи. Један део испитивања фазе 3 се спроводи у више земаља и на више локација у једној земљи како би се осигурало да су перформансе вакцине погодне и за различиту популацију (старост, раса, пол, итд).

Током друге и треће фазе испитивања, добровољци и научници који спроводе студију не знају ко је примио вакцину која се испитује а ко дестиловану воду (средство за упоређивање). Ово је неопходно како би се осигурало да ни на добровољце ни на научнике не утиче сазнање ко је који производ добио. Након завршетка испитивања и коначног утврђивања свих резултата, добровољци и научници који су учествовали у истраживању добију информацију ко је примио вакцину а ко није.

Када резултати свих ових клиничких испитивања постану доступни, неопходан је низ корака који укључују преглед ефикасности и безбедности ради добијања одобрења регулаторних тела и здравствених власти. Званичници у свакој земљи пажљиво процењују податке добијене студијом и одлучују да ли ће вакцина бити одобрена за употребу. Мора се доказати да је вакцина безбедна и ефикасна за широку популацију пре него што добије одобрење и буде уведена у национални програм имунизације. Критеријуми за безбедност и ефикасност вакцина су изузетно високи, управо због чињенице да се вакцине током студије углавном дају људима који су иначе здрави и без тренутне болести.

Даљи напор се одвија континуирано након увођења вакцине. Постоје системи за надгледање безбедности и ефикасности свих вакцина. То омогућава научницима да прате ефикасност и безбедност вакцина, чак и када се користе код великог броја људи и током дугог временског периода. Ова врста података се користи за давање смерница током примене вакцина како би се оптимизовао њен значај, а такође омогућава праћење безбедности вакцине током њене примене.

Једном када се вакцина стави у употребу, мора се континуирано надгледати како би се осигурало да и даље буде безбедна.

Како вакцине помажу?

Вакцине садрже ослабљене или неактивне делове одређеног узрочника болести (антигена) који покрећу имунолошки одговор у телу. Неке од новијих вакцина садрже информацију за стварање антигена у ћелијама човека, а не сâм антиген. Без обзира на то да ли се вакцина састоји од самог антигена (најчешће ослабљеног или умртвљеног) или информације за стварање антигена у ћелијама, ова ослабљена верзија неће изазвати болест код особе која прима вакцину, али ће подстаћи њен имунолошки систем да у одређеној мери реагује као да је у питању стварни патоген.

Неке вакцине захтевају више доза у размаку од неколико недеља или месеци. Ово је понекада потребно како би се омогућило стварање дуговечних антитела и развој меморијских ћелија. На овај начин тело је обучено за борбу против одређеног узрочника болести, изграђујући меморију тако да се брзо бори са њим, уколико му буде изложено у будућности.

Колективни имунитет

Када се неко вакцинише, врло је вероватно да ће бити заштићен од болести против које је вакцинисан. Али, не могу се сви вакцинисати. На пример, особе које имају озбиљне алергије на неке компоненте вакцине можда неће моћи да се вакцинишу одређеним вакцинама, али се оне и даље могу заштитити ако живе у вакцинисаном окружењу. Када се спроведе масовна вакцинација узрочник болести тешко циркулише, јер је већина људи са којима се таква особа сусреће – имуна. Дакле, што је већи број вакцинисаних – то је мање вероватно да ће људи који нису у могућности да буду заштићени вакцинама ризиковати да буду изложени штетним патогенима. Ова појава се назива колективни имунитет, који је изузетно важан за људе који не само да не могу бити вакцинисани већ су можда и подложнији болестима против којих постоји вакцинација. Ниједна вакцина не пружа стопостотну заштиту, па тако ни колективни имунитет онима који не могу безбедно да се вакцинишу. Међутим, са изграђеним колективним имунитетом ови људи ће имати значајно већу заштиту, захваљујући онима који су вакцинисани.

Вакцинација не штити само оне особе које су вакцину примиле, већ и оне у заједници који не могу бити вакцинисани. Стога, ако сте у могућности – вакцинишите се.

Током историје, људи су успешно развијали вакцине против бројних болести које су опасне по живот, укључујући велике и мале богиње, менингитис, тетанус и дечју парализу.

Почетком последње деценије 20. века дечја парализа је била глобална болест и сваке године је погађала стотине хиљада људи. До 1950. године развијене су две ефикасне вакцине против ове болести, али вакцинација у неким деловима света није била довољно распрострањена да заустави ширење ове болести, посебно у Африци. Осамдесетих година 20. века започели су заједнички светски напори за искорењивање дечје парализе са планете. Кроз рутинске имунизације и масовне кампање за вакцинацију, које су се одвијале на свим континентима, вакцинација против полиомијелитиса је трајала неколико деценија. Милиони људи, углавном деце, вакцинисани су, а у августу 2020. године афрички континент је добио потврду о искорењавању дечје парализе и придружио се свим осталим деловима света, изузев Пакистана и Авганистана, где дечја парализа још увек није искорењена.

Колико доза вакцине треба да примим?

Све вакцине против COVID-19 дају се у две дозе са одређеним размаком (три или четири недеље) у циљу постизања адекватне заштите. Заштита се може очекивати по истеку седам дана од примљене друге дозе вакцине. За интензитет и дужину трајања имунитета важна је комплетна вакцинација, односно да особа прими предвиђени број доза једне вакцине.

Да ли треба да носим маску након примања вакцине?

ДА! Упамтите, сви који су примили вакцину треба да носе маску!!! Како није могуће да се истовремено вакцинише цело становништво, након почетка имунизације потребно је да се и даље сви придржавамо мера заштите као што су: ношење маске, одржавање растојања, редовна хигијена руку, избегавање окупљања, проветравање просторија и слично.