ВАКЦИНЕ ДОСТУПНЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Грађани Републике Србије имају могућност да се против болести COVID-19 вакцинишу вакцинама четири различита произвођача. Вакцине против COVID-19, за које је Агенција за лекове и медицинска средства Републике Србије потврдила безбедност, ефикасност и квалитет и издала дозволу за употребу лека, су:

  • Pfizer-BioNTek
  • Спутњик В (Гамалеја истраживачки центар)
  • Sinopharm
  • Oxford/AstraZeneca.

Свака вакцина против COVID-19 која је одобрена од стране националног регулаторног тела је добар избор.

Колико доза вакцине треба да се прими и када се стиче заштита?

Све вакцине спречавају развој болести COVID-19, након примене две дозе које се дају у размаку од три недеље или више. Прва доза вакцине код многих вакцинисаних неће обезбедити довољну заштиту. Тек једну до две недеље након друге дозе може се очекивати да ће већина вакцинисаних бити заштићена. Трајање заштите против болести COVID-19 за све вакцине је у фази истраживања. Досадашњи резултати показују да је реч о периоду од шест месеци до две године. Након вакцинације и даље се треба придржавати свих прописаних епидемиолошких мера.

Коме се не препоручује вакцинација?

Вакцинација се не препоручује деци и млађима од 18 година. Уколико имате неку хроничну болест, алергију или било какву дилему у вези са вакцинацијом – разговарајте са вашим лекаром који ће Вам пружити комплетне информације у складу са вашим здравственим стањем. Не би требало да се вакцинишете ако имате повишену температуру или симптоме COVID-19. Информације можете да добијете и од здравственог особља приликом вакцинације.

Да ли је вакцина сигурна?

Све вакцине против COVID-19 подвргнуте су истим темељним истраживањима, као и друге вакцине. Многи људи су у тим фазама испитивања примили вакцину, а истраживачи су проучавали њене ефекте. У Србији Агенција за лекове и медицинска средства (АЛИМС) спроводи контролу вакцина, њихове ефективности и безбедности, обавља регистрацију вакцина и у сарадњи са Министарством здравља издаје дозволе за стављање вакцина у промет, чиме гарантује њихову поузданост, безбедност и ефикасност.

Колико има различитих врста вакцина против COVID-19?

Тренутно постоји преко 200 вакцина кандидата за имунизацију против COVID-19 од којих су најмање 52 у фази испитивања на људима.

Зашто је толико пуно вакцина у развоју?

Велики број вакцина кандидата се прати и анализира пре него што се потврди њихова безбедност и ефикасност. На пример, на сваких 100 вакцина које се испитују у лабораторији и на лабораторијским животињама, отприлике њих седам буду довољно добре да уђу у клиничка испитивања на људима. Од вакцина које су ушле у клиничка испитивања, тек је свака пета успешна. Присуство много различитих вакцина у развоју повећава шансе да се добије једна или више успешних вакцина, за које ће се показати да су безбедне и ефикасне за утврђене приоритетне групе.

Које су то различите врсте вакцина?

Постоје три главна приступа у изради вакцина. Њихове разлике леже у томе да ли се користи цео микроорганизам, узрочник болести (вирус или бактерија), само делови микроорганизама који покрећу имунолошки систем или само генетски материјал који даје инструкције за стварање специфичних беланчевина а не укључује цео вирус (микроорганизам).

1. Вакцине које садрже цео патоген (микроорганизам, узрочник болести)

„Мртва” или инактивисана вакцина

Први начин за израду вакцине је употреба мртвих или инактивисаних вируса или бактерија, узрочника болести. Они се убијају или инактивишу уз помоћ хемијских супстанци, топлоте или зрачења. Овај приступ користи технологију која доказано делује код људи дужи низ година. То је начин на који се производе вакцине против грипа и дечије парализе (полиомијелитиса) и ове вакцине се могу произвести у значајној количини. Међутим, овај начин израде вакцине захтева дуго време производње и потребни су посебни лабораторијски услови за безбедно узгајање вируса или бактерија који касније треба да буду убијени или инактивисани. Такође, код овог типа вакцина неопходно је примити две или три дозе.

Вакцина са ослабљеним (атенуисаним) живим вирусом

Ова врста вакцине у себи садржи ослабљену верзију живог вируса или ону која је њему врло слична. Ове врсте вакцина су такође у примени дужи низ година, а неке од њих су: вакцина против заушака, морбила, и рубеле (MMR), неких других врста богиња и херпес зостера. Овај приступ користи технологију сличну изради „мртвих”, инактивисаних вакцина и на овај начин такође може да се произведе значајна количина вакцине. Међутим, овакве вакцине нису најпогодније за људе са нарушеним имунолошким системом.

Векторска вирусна вакцина

Ова врста вакцине користи безбедне вирусе, као носаче за испоруку одређених делова (најчешће протеина) вируса узрочника болести, који могу покренути имунски одговор организма, без изазивања болести. Да би се то постигло, у безбедан вирус носач (вектор) убацују се протеини или „инструкције” за стварање протеина, тј. делова вируса изазивача болести. Вирус носач служи као платформа или вектор за уношење протеина вируса узрочника болести у организам. Унети протеин покреће имунолошки одговор организма. Вакцина против еболе је векторска вирусна вакцина. Ова врста вакцине се може брзо развити.

2. Вакцине које садрже специфичне делове (подјединице) вируса или бактерија, узрочника болести

Ова врста вакцина користи само врло специфичне делове (подјединице) вируса или бактерија које имунолошки систем организма треба да препозна. Не садржи цео микроорганизам (попут мртвих/инактивисаних вакцина), нити користи безбедан вирус као носач (вектор) протеина вируса узрочника болести (као што је случај код векторских вакцина). Ти специфични делови – подјединице вируса – обично су протеини или шећери. Управо ова врста вакцина се најчешће користи када је реч о систему обавезне вакцинације деце. То су вакцине које штите људе од болести као што су велики кашаљ, тетанус, дифтерија и менингококни менингитис.

3. Генетски приступ (вакцине на бази нуклеинских киселина)

За разлику од приступа у изради вакцина који подразумевају коришћење ослабљеног или неактивног микроорганизма (вируса или бактерија) или само неких његових делова, вакцина нуклеинске киселине користи део генетског материјала који у организму (ћелијама) подстиче стварање одређених протеина, делова узрочника болести. Нуклеинске киселине (DNK и RNK) садрже упутства која наше ћелије користе за стварање протеина. У нашим ћелијама DNK се најпре претвори у тзв. информациону RNK (iRNK), која садржи поруку, а затим се користи као „упутство”/информација за стварање специфичних протеина. Вакцина на бази нуклеинских киселина нашим ћелијама даје одређени скуп упутстава, било као DNK или mRNK, како би оне саме произвеле специфичан протеин који је део узрочника болести, а који желимо да наш имунолошки систем препозна као „уљеза” и да на њега реагује стварањем антитела.

Израда вакцина нуклеинске киселине је нови начин производње вакцина. Пре пандемије COVID-19, још ниједна оваква вакцина није била прошла поступак пуног одобрења за употребу на људима, иако су неке DNK вакцине (које су креиране за одређене врсте карцинома) биле тестиране на људима. Због пандемије, истраживања у овој области су врло брзо напредовала и неке iRNK (mRNK) вакцине за COVID-19 су добиле одобрење за употребу у ванредним ситуацијама, што значи да их сада људи могу примити на регуларан начин, а не само током клиничких испитивања.