VAKCINE DOSTUPNE U REPUBLICI SRBIJI

Građani Republike Srbije imaju mogućnost da se protiv bolesti COVID-19 vakcinišu vakcinama četiri različita proizvođača. Vakcine protiv COVID-19, za koje je Agencija za lekove i medicinska sredstva Republike Srbije potvrdila bezbednost, efikasnost i kvalitet i izdala dozvolu za upotrebu leka, su:

  • Pfizer-BioNTek
  • Спутњик В (Gamaleja istraživački centar)
  • Sinopharm
  • Oxford/AstraZeneca.

Svaka vakcina protiv COVID-19 koja je odobrena od strane nacionalnog regulatornog tela je dobar izbor.

Koliko doza vakcine treba da se primi i kada se stiče zaštita?

Sve vakcine sprečavaju razvoj bolesti COVID-19, nakon primene dve doze koje se daju u razmaku od tri nedelje ili više. Prva doza vakcine kod mnogih vakcinisanih neće obezbediti dovoljnu zaštitu. Tek jednu do dve nedelje nakon druge doze može se očekivati da će većina vakcinisanih biti zaštićena. Trajanje zaštite protiv bolesti COVID-19 za sve vakcine je u fazi istraživanja. Dosadašnji rezultati pokazuju da je reč o periodu od šest meseci do dve godine. Nakon vakcinacije i dalje se treba pridržavati svih propisanih epidemioloških mera.

Kome se ne preporučuje vakcinacija?

Vakcinacija se ne preporučuje deci i mlađima od 18 godina. Ukoliko imate neku hroničnu bolest, alergiju ili bilo kakvu dilemu u vezi sa vakcinacijom – razgovarajte sa vašim lekarom koji će Vam pružiti kompletne informacije u skladu sa vašim zdravstvenim stanjem. Ne bi trebalo da se vakcinišete ako imate povišenu temperaturu ili simptome COVID-19. Informacije možete da dobijete i od zdravstvenog osoblja prilikom vakcinacije.

Da li je vakcina sigurna?

Sve vakcine protiv COVID-19 podvrgnute su istim temeljnim istraživanjima, kao i druge vakcine. Mnogi ljudi su u tim fazama ispitivanja primili vakcinu, a istraživači su proučavali njene efekte. U Srbiji Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) sprovodi kontrolu vakcina, njihove efektivnosti i bezbednosti, obavlja registraciju vakcina i u saradnji sa Ministarstvom zdravlja izdaje dozvole za stavljanje vakcina u promet, čime garantuje njihovu pouzdanost, bezbednost i efikasnost.

Koliko ima različitih vrsta vakcina protiv COVID-19?

Trenutno postoji preko 200 vakcina kandidata za imunizaciju protiv COVID-19 od kojih su najmanje 52 u fazi ispitivanja na ljudima.

Zašto je toliko puno vakcina u razvoju?

Veliki broj vakcina kandidata se prati i analizira pre nego što se potvrdi njihova bezbednost i efikasnost. Na primer, na svakih 100 vakcina koje se ispituju u laboratoriji i na laboratorijskim životinjama, otprilike njih sedam budu dovoljno dobre da uđu u klinička ispitivanja na ljudima. Od vakcina koje su ušle u klinička ispitivanja, tek je svaka peta uspešna. Prisustvo mnogo različitih vakcina u razvoju povećava šanse da se dobije jedna ili više uspešnih vakcina, za koje će se pokazati da su bezbedne i efikasne za utvrđene prioritetne grupe.

Koje su to različite vrste vakcina?

Postoje tri glavna pristupa u izradi vakcina. Njihove razlike leže u tome da li se koristi ceo mikroorganizam, uzročnik bolesti (virus ili bakterija), samo delovi mikroorganizama koji pokreću imunološki sistem ili samo genetski materijal koji daje instrukcije za stvaranje specifičnih belančevina a ne uključuje ceo virus (mikroorganizam).

1. Vakcine koje sadrže ceo patogen (mikroorganizam, uzročnik bolesti)

„Mrtva” ili inaktivisana vakcina

Prvi način za izradu vakcine je upotreba mrtvih ili inaktivisanih virusa ili bakterija, uzročnika bolesti. Oni se ubijaju ili inaktivišu uz pomoć hemijskih supstanci, toplote ili zračenja. Ovaj pristup koristi tehnologiju koja dokazano deluje kod ljudi duži niz godina. To je način na koji se proizvode vakcine protiv gripa i dečije paralize (poliomijelitisa) i ove vakcine se mogu proizvesti u značajnoj količini. Međutim, ovaj način izrade vakcine zahteva dugo vreme proizvodnje i potrebni su posebni laboratorijski uslovi za bezbedno uzgajanje virusa ili bakterija koji kasnije treba da budu ubijeni ili inaktivisani. Takođe, kod ovog tipa vakcina neophodno je primiti dve ili tri doze.

Vakcina sa oslabljenim (atenuisanim) živim virusom

Ova vrsta vakcine u sebi sadrži oslabljenu verziju živog virusa ili onu koja je njemu vrlo slična. Ove vrste vakcina su takođe u primeni duži niz godina, a neke od njih su: vakcina protiv zaušaka, morbila, i rubele (MMR), nekih drugih vrsta boginja i herpes zostera. Ovaj pristup koristi tehnologiju sličnu izradi „mrtvih”, inaktivisanih vakcina i na ovaj način takođe može da se proizvede značajna količina vakcine. Međutim, ovakve vakcine nisu najpogodnije za ljude sa narušenim imunološkim sistemom.

Vektorska virusna vakcina

Ova vrsta vakcine koristi bezbedne viruse, kao nosače za isporuku određenih delova (najčešće proteina) virusa uzročnika bolesti, koji mogu pokrenuti imunski odgovor organizma, bez izazivanja bolesti. Da bi se to postiglo, u bezbedan virus nosač (vektor) ubacuju se proteini ili „instrukcije” za stvaranje proteina, tj. delova virusa izazivača bolesti. Virus nosač služi kao platforma ili vektor za unošenje proteina virusa uzročnika bolesti u organizam. Uneti protein pokreće imunološki odgovor organizma. Vakcina protiv ebole je vektorska virusna vakcina. Ova vrsta vakcine se može brzo razviti.

2. Vakcine koje sadrže specifične delove (podjedinice) virusa ili bakterija, uzročnika bolesti

Ova vrsta vakcina koristi samo vrlo specifične delove (podjedinice) virusa ili bakterija koje imunološki sistem organizma treba da prepozna. Ne sadrži ceo mikroorganizam (poput mrtvih/inaktivisanih vakcina), niti koristi bezbedan virus kao nosač (vektor) proteina virusa uzročnika bolesti (kao što je slučaj kod vektorskih vakcina). Ti specifični delovi – podjedinice virusa – obično su proteini ili šećeri. Upravo ova vrsta vakcina se najčešće koristi kada je reč o sistemu obavezne vakcinacije dece. To su vakcine koje štite ljude od bolesti kao što su veliki kašalj, tetanus, difterija i meningokokni meningitis.

3. Genetski pristup (vakcine na bazi nukleinskih kiselina)

Za razliku od pristupa u izradi vakcina koji podrazumevaju korišćenje oslabljenog ili neaktivnog mikroorganizma (virusa ili bakterija) ili samo nekih njegovih delova, vakcina nukleinske kiseline koristi deo genetskog materijala koji u organizmu (ćelijama) podstiče stvaranje određenih proteina, delova uzročnika bolesti. Nukleinske kiseline (DNK i RNK) sadrže uputstva koja naše ćelije koriste za stvaranje proteina. U našim ćelijama DNK se najpre pretvori u tzv. informacionu RNK (iRNK), koja sadrži poruku, a zatim se koristi kao „uputstvo”/informacija za stvaranje specifičnih proteina. Vakcina na bazi nukleinskih kiselina našim ćelijama daje određeni skup uputstava, bilo kao DNK ili mRNK, kako bi one same proizvele specifičan protein koji je deo uzročnika bolesti, a koji želimo da naš imunološki sistem prepozna kao „uljeza” i da na njega reaguje stvaranjem antitela.

Izrada vakcina nukleinske kiseline je novi način proizvodnje vakcina. Pre pandemije COVID-19, još nijedna ovakva vakcina nije bila prošla postupak punog odobrenja za upotrebu na ljudima, iako su neke DNK vakcine (koje su kreirane za određene vrste karcinoma) bile testirane na ljudima. Zbog pandemije, istraživanja u ovoj oblasti su vrlo brzo napredovala i neke iRNK (mRNK) vakcine za COVID-19 su dobile odobrenje za upotrebu u vanrednim situacijama, što znači da ih sada ljudi mogu primiti na regularan način, a ne samo tokom kliničkih ispitivanja.